IZBOR IZ POEZIJE*
Gosti
Koji uvek prekasno dolaze
Koji uvek otkazuju u poslednji minut
Koji samo na kratko svrate
Koji su pozvani zato što su nas pozvali
Koji se dure zato što nisu pozvani
Koji nisu pozvani, ali svejedno stoje pred vratima
Koji moraju da paze na dijetu
Koji donose svoje sobne biljke, svoje bebe i bernardince
Susedi, koji ne mogu da spavaju zbog muzike
Koji uvek pričaju viceve o Jevrejima
Koji piju samo mineralnu vodu
Kojima već padaju kapci
Koji jedni druge neprekidno fotografišu
Koji moraju da puše na balkonu
Koji uvek znaju ko sa kim i šta
Koji naglašavaju – ali to mora da ostane među nama
Koji su popili previše viskija
Koji moraju da odu na još jedno mesto
Koji ostaju sve dok svi drugi ne odu
Koji su dobrodošli iako nisu prethodno nazvali
Koji nedostaju zato što leže pod zemljom
Plehani tanjir
O siromaštvu je sve rečeno.
Da je uporno, žilavo, lepljivo.
Da nikog ne zanima,
osim siromašne. Da je dosadno.
Da je toliko marljivo, da mu ne preostaje vremena
da se žali na dosadu.
Ono je kao prljavština. Tamo je
gde je dno,
smeta, zarazno je, smrdi.
Upada u oči zbog svoje sveprisutnosti.
Izgleda kao da je večno.
Ima božanske atribute.
Oni koji vole da pomažu
i sveci ga traže, monasi
i monahinje sa njim su vereni.
Sve ostale, doživotno
u bekstvu od njega, stigne
svojim plehanim tanjirom
kraljevski i ravnodušno
iza sledećeg ugla.
Kratka istorija buržoazije
To beše onaj trenutak kada smo,
a da nismo ni primetili, pet minuta
bili neizmerno bogati, darežljivi
i elektrifikovani, rashlađeni u julu
ili nam je, u slučaju da je bio novembar,
tinjalo finsko drvo dopremljeno avionom
u renesansnim kaminima. Čudno,
ali sve je bilo tu, doletalo nam je
svakako samo od sebe. I elegantni
bejasmo, niko da nas smisli nije mogao.
Razbacivali smo se unaokolo solo koncertima,
čipsom, orhidejama u celofanu. Oblaci,
u kojima je pisalo: Ja. Neponovljivo!
Svuda smo leteli avionom. Čak i naše uzdahe
plaćali smo kreditnim karticama. Kao svrake
svađali smo se međusobno.
Svako od nas je imao svoju
sopstvenu nesreću ispod sedišta,
na dohvat ruke. U stvari prava šteta.
Bilo je tako praktično. Voda je
tekla iz slavina kao sama od sebe.
Sećate li se još uvek? Prosto omamljeni
svojim tričavim osećanjima
jeli smo malo. Da smo samo slutili
da sve to će proći
za pet minuta, rozbif Velington
bi nam imao sasvim, sasvim drugačiji ukus.
Odeća
Eno je tamo leži, mirna i mačkasta
na popodnevnom suncu
tvoja odeća, iznošena,
bez snova, kao neki slučaj.
Miriše na tebe, slabašno,
gotovo da liči na tebe.
Prenosi tvoju prljavštinu,
tvoje loše navike,
tragove tvojih lakata.
Ona ima vremena, ne diše,
ona je suvišna, mlitava, puna dugmadi,
osobina i fleka.
U rukama policajca,
krojačice i arheologa
njeni šavovi je odaju,
odaju njene ništavne tajne.
Ali to gde si, da li patiš,
šta si oduvek hteo da kažeš
a nikad nisi rekao,
da li ćeš opet doći, da li se
to što se desilo, iz ljubavi desilo
ili iz nužde ili iz zaboravnosti
i zašto se sve to desilo
tako kako se desilo
kada se radilo o golom životu,
da li si mrtav ili samo
pereš kosu,
to ona ne govori.
Deca vojnici
Kako ga je samo greblo
po goloj koži
zelenkasto drvenasto
sukno uniforme.
Nije imao ni punih sedamnaest,
a u njegovim plavim očima
oduševljenje smrću
svetlelo je metalnim sjajem.
Kao vukodlak, obešen
jednog vrelog maja ‘45.
na nekom trgu u Franačkoj.
Uzor za sve one današnje,
koji nikad nisu ni čuli
za njemu slične.
Druga su to obećanja,
druge laži i drugo nebo,
dronjci druge boje,
ali je isti miris na ulje,
nitrocelulozu i strah,
isti taj žar, drugog i sebe
dokrajčiti.
Popravke
Najpre treba promeniti svećicu,
onda opet ušiti stomak.
Dugme od pantalona se otkotrljalo ispod kauča,
i klozet je opet zapušen.
Stalno novi kvarovi i uragani.
Ah da, pregovori o nadnicama su opet propali.
Reformu reforme penzione reforme
neko bi morao neizostavno da prepravi.
A sad se još i računar pokvario!
Sad treba počistiti onaj svinjac u kuhinji,
bez odlaganja deaktivirati zaostalu bombu,
zakrpiti brak i majsenski porcelan!
A onda ćemo da vidimo kako dalje.
O teškoćama prevaspitavanja
Prosto su izvrsni
svi ti veliki planovi:
zlatno doba
carstvo Božije na zemlji
odumiranje države.
Itekako razumno.
Samo kad ljudi ne bi bilo!
Uvek i svuda smetaju ljudi.
Ljudi sve pretumbaju.
Kad se radi o oslobođenju čovečanstva
idu kod frizera.
Umesto da oduševljeno marširaju sa trupama
oni kažu: sad bi nam jedno pivo dobrodošlo.
Umesto za pravednu stvar
bore se sa proširenim venama i zauškama.
U odlučujućem trenutku
traže poštansko sanduče ili krevet.
Novi milenijum tek što ne počne
a oni iskuvavaju pelene.
Ništa zapravo ne uspeva zbog ljudi.
Sa njima je nemoguće praviti državu.
Vreća puna buva ništa je spram njih.
Malograđanska nepouzdanost!
Konzum idioti!
Ostaci prošlosti!
A čovek ipak ne može sve da ih pobije!
Ne može čovek ceo dan da ih ubeđuje!
Da, kad ne bi bilo ljudi
stvar bi izgledala potpuno drugačije.
Da, kad ne bi bilo ljudi
sve bi to išlo začas.
Da, kad ne bi bilo ljudi
tek onda!
(Ne bih ni ja onda da ovde dalje smetam.)
Šta mi sve fali
Ne, kuvanom jajetu za doručak
ja nisam ni do kolena.
Ono je savršeno.
Ponekad mi je žao
što sam poljuljaniji
od strujnog dalekovoda.
U pogledu moje osvetoljubivosti
dirnut sam bespomoćnom mahovinom.
Razmišljanju nosoroga,
jednosmernom kakvo jeste,
mogu samo da se divim.
Pazi samo, od mog mozga
duže je upotrebljiv moj šrafciger.
Imponuje mi to
kako mrav mili i mili
tražeći pukotinu u zidu,
jer ja sam lenčuga.
Kako bi bilo lepo
biti mekog srca
kao smokva, i nesebičan
kao sijalica.
Žao mi je. Izvinite, molim vas,
sirće i ulje, biberu i soli
što nisam, kao vi,
neophodan.
Oproštajno pismo astronautima
Skupo je to zadovoljstvo, do meseca
ili još dalje. Skidam kapu
pred hrabrim muškarcima
u njihovim snežno belim naduvanim odelima.
Imalo bi tu još svašta da se radi,
Orion ili Kasiopeja.
Izazovi
za poreske obveznike i inženjere.
Međutim, do planeta
na kojima nema narandži,
oraha ni vinove loze
malo mi je stalo.
Udaljenim mlečnim putevima
koji izgledaju impresivno izdaleka,
ali verovatno za život nisu,
radije se ne bih približavao.
Nemaštovito i konzervativno
držim se starijih obećanja: zemlja zemlji
i prah prahu.
Sranje
Iznova slušam kako se o njemu priča
kao da je za sve krivo.
A pogledajte samo kako nežno i skromno
zauzima mesto među nama!
Zašto kaljamo njegovo dobro ime
i pozajmljujemo ga
predsedniku Amerike
policajcima, ratu
i kapitalizmu?
Kako je ono samo prolazno
a kako trajno
ono što njime zovemo.
Ono, popustljivo,
kog nosimo na jeziku
a mislimo pritom na izrabljivače.
Ono, koje smo istisli,
treba sad još da istisne
naš bes?
Zar nas nije olakšalo?
Meke prirode
i začuđujuće nenasilno
ono je od svih ljudskih dela
verovatno najmiroljubivije.
Šta nam je to samo učinilo?
* Izbor iz: Hans Magnus Enzensberger, Gedichte 1950-2015 (Berlin: Suhrkamp, 2015).
Izbor i prevod sa nemačkog: Jelena Radovanović
Prvobitno objavljeno u Beležnici 32
